Osobe koje psihoterapiju uzimaju u obzir kao potencijalno rešenje za njihov problem, često ne znaju u šta se tačno upuštaju. Postoje brojni mitovi i nepoznanice u vezi sa ovim načinom ostvarivanja lične promene: šta uopšte podrazumeva psihoterapijski odnos, kako on izgleda, o čemu se u terapiji priča, koliko to traje, i sl.
Kod nas psihoterapija u poslednje vreme postaje sve popularnija što se ogleda i u broju pitanja koja o psihoterapiji dobijamo od posetilaca našeg sajta ili fejsbuk stranice. Psihoterapeut dr Vladimir Miletić će odgovoriti na deset najčešćih pitanja koja nam pristižu na ovu temu.
1. Šta je tačno psihoterapija?
Psihoterapija je termin koji se odnosi na dijaloški proces koji se odvija između klijenta i edukovanog psihoterapeuta u cilju facilitiranja promene. Psihoterapija je, dakle, jedna posebna, strukturisana vrsta razgovora koja nam pruža uvide u naše psihološke procese i daje nam priliku da osmislimo pravce za promenu.
Ako vam ovakvo određenje psihoterapije deluje previše uopšteno, budite uvereni da je to sasvim namerno tako. Danas postoji mnogo psihoterapijskih pravaca i svako detaljnije određenje bi neke od njih isključilo iz definicije. Najčešći način na koji se terapija odvija jeste kroz dijalog u onom klasičnom smislu – terapeut je tu da vas sasluša i da vam pitanjima i opservacijama pomogne da svoje psihološke procese stavite u reči. Međutim, neki psihoterapijski pravci uključuju i neke manje verbalne forme komunikacije poput pokreta ili drugih vrsta telesnog rada.
2. Da li moram da imam neku vrstu psihijatrijskog problema da bih išao na psihoterapiju?
Najkraći odgovor na ovo pitanje je – ne!
Fokus primene psihoterapije jeste ono što bismo mogli nazvati „psihopatologijom“, ona se preporučuje osobama koje imaju problema sa anksioznošću, depresijom, opsesivno-kompulzivnim poremećajem i čitavim spektrom drugih psiholoških problema, ali to ne znači da je psihoterapija pravi izbor samo za osobe koje imaju takav problem.
Svođenje psihoterapije samo na način rešavanje „ozbiljnih“ psihijatrijskih problema jedan je od mitova koji terapiju prate od kako postoji. U svakodnevnoj psihoterapijskoj praksi, većina terpauta može veoma lako da potvrdi da njihovi klijenti uglavnom nemaju nikakvu psihijatrijsku dijagnozu, već su to često veoma uspešne osobe koje na terapiju dolaze kako bi naučile nešto o sebi ili kako bi lakše i brže dostigli ciljeve koje su sebi postavile.
3. Zašto je razgovor sa psihoterapeutom lekovit, a razgovor sa prijateljem ili partnerom nije?
Uteha i razumevanje koju porodica i prijatelji mogu da vam pruže umeju da budu od neprocenjivog značaja, mogu bez sumnje da vas inspirišu i motivišu da se menjate i razvijate. Međutim, to što vas neko dugo poznaje, to što ste sa nekim prošli kroz teške ili značajne periode vaših života može da predstavlja i manu, koliko u drugim okolnostima predstavlja veliku prednost. Prijatelji često „znaju kakvi smo mi zaista“, znaju šta nama „stvarno“ treba i kakva su rešenja za nas adekvatna. Ono što prijatelji znaju o nama upravlja njihovim odnosom prema nama. To znači da će prijatelji teško umeti da vam pruže podršku za one pravce promene koji bi doveli i do transformacije vašeg odnosa ili načina na koji vas oni vide. Prednost psihoterapeuta jeste upravo to što njegov način na koji vas vidi nije proizašao iz čitavog mora zajedničkih iskustava, interesa, poznanika i emocionalne vezanosti.
Druga velika i važna prednost psihoterapijskog odnosa jeste njegova relativna jednosmernost. Psihoterapeut je edukovan da vas sluša na poseban način, da vaše reči ne čuje lično, već da ih propušta kroz određene profesionalne kriterijume. Pred njim možete bez straha od osude ili odbacivanja da govorite o stvarima koje pred prijateljima ne možete da iznesete. Terapeut ne bi smeo vama da nameće sopstvena značenja, da vam govori kakvi ste vi zapravo ili kakvi bi trebalo da postanete. Psihoterapeut od vas ne može da traži ono što mogu prijatelji. Posao terapeuta jeste da se, koristeći svoje profesionalne alate, stavi u vaše cipele i da zastupa vaše interese.
4. Da li je psihoterapiju moguće imati preko interneta?
Sve je veći broj psihoterapeuta koji svoje usluge pružaju i preko interneta, najčešće preko Skype-a. Različiti psihoterapeuti ovome pristupaju na različite načine. Postoje terapeuti koji su se veoma brzo prilagodili novim tehnologijama i koji uspešno rade sa klijentima na ovakav način, drugi terapeuti vole da kombinuju pristupe, pa pre nego što sa klijentom počnu da rade preko interneta, traže nekoliko seansi „uživo“, kako bi se upoznali i dogovorili oko daljeg rada. I dalje nisu retki terapeuti koji smatraju da psihoterapija treba da ostane u tradicionalnim okvirima i ovakvu vrstu rada ne praktikuju.
Mogućnost psihoterapije preko interneta zvuči primamljivo velikom broju klijenata. Međutim, pitanje koje treba postaviti nije samo da li odabrani psihoterapeut prihvata da radi preko interneta, već i to da li je vama ovakav pristup prihvatljiv. Psihoterapija je intiman, delikatan odnos koji jednako počiva na verbalnoj i na neverbalnoj komunikaciji i ta komunikacija je uvek dvosmerna. Pre nego što se odlučite na ovaj korak, bilo bi korisno za vas da porazmislite o tome da li vi želite da jedan tako prisan i ličan odnos uspostavljate preko interneta.
5. Koliko dugo traje psihoterapija?
Dužina trajanja psihoterapije zavisi od brojnih faktora – od toga kakvu vrstu psihoterapije praktikuje terapeut kog odaberete, od toga koju vrstu problema imate, koliko brzo ste spremni da se menjate. Lična promena je proces čija je brzina teško predvidljiva i davanje preciznih predviđanja bilo bi vrlo nepouzdano.
6. Kako izgleda psihoterapijska seansa?
Na ovo pitanje je teško dati opšti odgovor zbog metodoloških raznolikosti koje postoje u različitim psihoterapijskim pravcima, ali i zbog različitih ličnih stilova pojedinih terapeuta. U najvećem broju slučajeva, psihoterapija predstavlja jednu vrstu sistematičnog razgovora koji se odvija oko tema koje klijente odabere – specifičnog problema, osećanja ili događaja sa kojima se suočava u periodu između seansi. Neki terapeuti će biti manje direktivni i postavljaće manje određena pitanja, drugi terapeuti će uzeti aktivnije učešće u seansama.
Razgovor, takođe, ne mora biti jedini element psihoterapijskih seansi. Određeni psihoterapijski pravci u rad mogu uključiti i neke kreativne aktivnosti poput crtanja ili pisanja, drugi terapeuti mogu koristiti telesne vežbe ili vežbe relaksacije, meditacije i sl. Ponekad se psihoterapija odvija i između seansi jer će vam psihoterapeuti zadavati određene „domaće zadatke“ ili aktivnosti koje treba da pokušate da uradite između seansi.
7. Skepsa prema terapiji: ubedite me da to radi!
Neretko klijenti izražavaju skepsu prema psihoterapijskom procesu i veoma često psihoterapeuti ne umeju sa tim da se nose. Meni se čini da je skepsa veoma važna, i to ne samo sumnja u sam psihoterapijski proces ili njegovu efektivnost, već i skepsa kao načelan stav prema svetu i prema sebi samom. Bez spremnosti da se preispita ono što se čini kao „zdrav razum“ sam psihoterapijski proces ne bi imao mnogo smisla. Psihoterapija zahteva od klijenta, po rečima američkog psihologa Džordž Kelija, spremnost da se zakorači u nepoznato i transcendira očigledno. Preispitivanje efektivnosti samog procesa može da bude izuzetno značajno zato što i psihoterapeutu i njegovom klijentu mogu da pruže nove načine za rad i rešenja koja su možda do tada previđali. Preispitivanje psihoterapije može da bude odličan način da se u psihoterapiju unesu teme koje se tiču transfera ili granica, dve teme od nezaobilaznog značaja za psihoterapijski odnos i ishod terapije.
Sa praktične strane, svako ko se suočava sa nekim konkretnim problemom za koji bi potražio pomoć može da potraži u stručnim časopisima studije koje potvrđuju efikasnost psihoterapije za relevantan problem. Danas imamo dosta naučnih dokaza koji pokazuju da je psihoterapija efikasna u rešavanju širokog spektra psiholoških problema, u nekim situacijama jednako efikasno ili efikasnije od psihijatrijskih lekova.
8. Postoji toliko vrsta psihoterapije – da li je važno koju vrstu odaberem?
Načelno, za klijente nije od presudnog značaja kojom se teorijom njihov psihoterapeut služi. Budući da se psihoterapija odvija kroz dijalog, klijent ima mogućnost da do izvesne mere utiče na način na koji će se taj dijalog voditi.
Sa druge strane, postoji nekoliko izuzetaka u kojima teorija i specifična metodologija rada mogu biti od značaja za neke klijente. Određeni psihoterapijski modaliteti podrazumevaju rutinsku upotrebu neverbalnih tehnika poput glume (psihodrama), crtanja (art terapija), muzičkog izražavanja (muzikoterapija) ili rada na telu (telesna psihoterapija) koje iz raznih razloga možda određenim klijentima ne bi odgovaralo.
Mnogo je važnije da se klijent oseća slobodno da sa svojim psihoterapeutom podeli probleme u pristupu radu, kako bi se način rada prilagodio onome što klijentu odgovara.
9. Da li je važno da li ću odabrati muškog ili ženskog terapeuta?
Pitanje pola psihoterapeuta istovremeno predstavlja teren o kom psihoterapijska teorija nema mnogo toga korisnog da kaže, a zbog toga i teren o kome će malo koji terapeut dati precizan odgovor. Najkraće moguće rečeno – nije važno. Najvažnija stvar koju treba da imate na umu pri odabiru terapeuta jeste da je to osoba u koju bi trebalo da možete da imate poverenja i da u početnim fazama terapije vidite da li je takav odnos moguće ostvariti.
Ukoliko vam je rodna preferenca toliko važna – možda je psihoterapija pravo mesto da to preispitate!
10. Koliko brzo deluje psihoterapija?
Specifičnost praktično bilo kod postojećeg tretmana za psihijatrijske i psihološke probleme jeste njihova neodređenost na vremenskoj dimenziji. Bez obzira da li odaberete psihoterapijski ili farmakoterapijski tretman za svoj problem, velike su šanse da taj tretman neće biti odmah delotvoran, već ćete morati strpljivo da čekate da njegovo dejstvo otpočne.
Neki klijenti će veoma brzo osetiti koristi psihoterapije, neki će otkriti koristi koje nisu mogli ni da predvide, a promena će kod nekih klijenata biti spora i duga. Brzina promene zavisi od ogromnog broja faktora, od toga šta za vas kao klijenta znači promena, na koji način ste se u prošlosti menjali, kakve sve promene treba da napravite i sl.