Kako kontrolisati deci upotrebu ekrana
Šta nam kažu istraživanja o upotrebi telefona i drugih digitalnih uredjaja?
EU kids online- deca evrope na internetu- http://globalkidsonline.net/results/
Evo samo nekih podataka o opastnostima koje nam donosi novo digitalno doba:
Koliko dece nije jelo ili spavalo zbog interneta | uzras 9 -17 god. | 15 % je reklo Da |
Kako se osećate kada ne provodite vreme na internetu | uzras 9 -17 god. | 50% наводе да се осећају лоше |
Да ли проводите све мање времена са породицом и пријатељима и у изради домаћих задатака | uzras 9 -17 god. | 40% је рекло Da |
Da li ste videli povređivanje životinja, slike krvi i povređivanje ljudi i kako moze da se pocini suicid | uzras 9 -17 god. | 70% je reklo Da |
Kada govorimo o upotrebi mobilnih telefona možemo korisnike da podelimo u dve grupe
Pasivni korisnici koriste internet pregledanjem palcem tako što skroluju prekraćujući vreme i dosadu.
Aktivni traže određeni sadržaj u skladu sa svojim interesovanjima
Kako selektovati internet sadržaje?
To korišćenje, kako bi roditelji razumeli može se uporediti sa televizijom, traženje sadržaja se razlikuje od pasivnog gledanja Tv-a.
Ljudi koji kreiraju sadržaj vode računa kako izgleda vreme koje korisnik provede na platformi. Primarni cilj je da se zadrži pažnja korisnika odnosno da se ne napusti aplikacija u prvom minutu. Upitno je na koji način se manipulaciju korisnicima vrši i da li se vodi računa o interesima korisnika. Deca osnovnoškolskog uzrasta ne primecuju to. Čitava komunikacija od strane kreatora sadržaja na društvenim mrežama i na You tubu često podseća na crtani film. Takva nije komunikacija uživo. You tuberi moraju da budu harizmaticni i da privlače pažnju, takva komunikacija bila bi iritantna na filmu, radiju, pozorištu na tv-u a na you tubu je to najatraktivniji sadržaj. Sadržaj mora da bude senzacionalan, ključno je kakav je tumbnail na you tubu. Takođe mora svakog dana da se kreira novi sadržaj jer je bolji ranking tog video kanala a što se više izbacuje sadržaj ljudima ce se sa tog kanala i više pojavljivati. Preporuka je da se vodi računa i da treba izbacivati sadržaj koji će biti gledan i za dve godine a ne samo za sat vremena ili tog dana, već da se ljudi vrate kroz koju godinu i da sadržaj nosi određeni kvalitet. Deca više ne znaju da prepoznaju i da selektuju sadržaj šta im prija a šta ne i da li uživaju u sadržaju koji im prija ili su zavisna i samo gledaju čak i neprijatan sadržaj, prosto ga konzumirajući. Takođe nisu svesni uticaja koji on ima na njih. Preporuka je da svaki pojedinac, a za decu roditelji, moraju da naprave plan i da selektuju šta gledaju i da se zapitaju koliko je sadržaj smislen i koristan za njih.
Kako upravljati vremenom provedenim ispred ekrana-Screening tag?
“Screening tag” ili vreme provedeno ispred ekrana je najaktuelnija debata u nauci u ovom trenutku. Vreme ispred ekrana je zastareo koncept bio je pre aktuelan. Sada sve što radimo radimo ispred ekrana. Svi smo po tim starijim kriterijumima zavisni. Prve smernice o upotrebi digitalnih uređaja, donete su 1999. god. preporučivale su da se ne koriste ekrani pre 24. meseca života dece, revidirane su dva puta 2016. revidirano da mogu da koriste deca starosti od 18 meseci da moze video čet uz prisustvo roditelja a od 2.do 5. godine 1 sat dnevno kvalitetno osmišljenog vremena uz obavezno prisustvo odrasle osobe. U praksi se često dešava da roditelji daju deci telefon ili tablet da bi obazbedili sebi vreme i da bi završili neki posao ili ako deca traže pažnju na različite načine roditelji se ne posvećuju njima već im daju telefon. Roditelji ustvari guraju deci telefon. Ambivalentni su u stavovima sa jedne strane brinu i kažu da je decu teško odvići a 90% i sami krše preporučeno vreme ispred ekrana a po učenju po modelu deca gledaju i vide njih kao uzore. Mediji doprinose lošijoj sitaciji kada bombasticno interpretiraju smernice. Tako da smernice nisu dale rezultate pa se sada izbegava strogo vremensko ograničavanje.
Posledice zavisnosti od mobilnih telefona
Povezanost između vremena ispred ekrana i anksioznosti i depresije je jasna. Kada se zagrebe ispod površine jasno je da dete traži nešto što nije dobilo na drugoj strani. Utvrđena je i veza vremena provedenog igranjem igrica sa slabijim rezultatima na testiranju u školi kod pedagoga i psihologa na testu za prvi razred. Smanjilo se bogatsvo rečnika i lošiji je govor dece, sve je više deca sa dijagnozom hiperaktivnosti.
Individualni pristup je suštinski najbitniji kod onih koji će razviti zavisnost. Tehnologija je neophodna i pravi novi civilazacijski korak. Moderne tehnologije ipak ne mogu i ne smeju eliminisati druženje. Roditelji moraju da prepoznaju elemente zavisnosti a to je zapravo žudnja za “omiljenim otrovom” i da na vreme reaguju. Moramo sada dati objektivne parametre uz stručni savet kako se prepoznaje žudnja: Onog momenta kad dete uzima telefon i oseća rasterećenje sigurni smo da je razvijena zavisnost. Onda kada ga ne intrigira sam sadržaj nego se veže za “blejanje” na telefonu i ako tada nema bliskog odnosa sa roditeljima, roditelj najčešće kasno vide da je dete postalo zavisnik. Biohemijski gledano slični su procesi u mozgu kao i sa hemijskim oblicima zavisnosti. Sam trenutak nastanka žudnje je jako bitan da ga roditelji primete i da mogu da reaguju na vreme. Da bi se to desilo moraju da budu bliski sa decom, a bliskost se sastoji u tome da dete oseća slobodu i moye da govori o svojim osećanjima. Virtuelni svet često daje izlaz u smislu iluzije o rešenju životnih problema, jer stvara iluziju realnost – tamo nije dosadno i sve se tamo može dogoditi i zato je lako deci i adolescentima da lako skliznu i previše urone u njega. Zajednica na netu je slična kao kod dece u osnovnoj školi. Grupišu se i raslojavaju popularna deca povučena deca koja samo troluju i ona koja vole da budu na naslovnoj strani .Sasvim je legitimno da se u kontekstu šale provlači vršnjačko nasilje i mi sami se spuštamo i prihvatamo šale na račun nas samih jer je to sada trend, ali se mora voditi računa da neko zbog toga ne pati previše.
Kako prepoznati zavisnost od mobilnih telefona?
Društvene mreže nam daju mogućnost stvaranja naših paralelnih identiteta na profilu, različitih od stvarnosti. Pa tako deca imaju svoj lik na mrežama, naučeni su na to i deca danas mogu da imaju život i u virtuelnom svetu mimo naše svakodnevice i tu postoje preklapanja i razlike sa realnim svetom, komunikacija nekad započne u virtuelnom svetu, nekad se nastavi u realnom i obratno.
Odrasli su formirani pa namerno i kontrolisano gradimo digitalne identitete ali iz psihološke persektive deca su drugacija nemaju formiran realan identitet i granica više ne postoji kod mladih, virtuelni i realni identitet se formiraju paralelno i utiču jedan na drugi, nisu kod njih kao kod odraslih to tako dve podvojene realnosti. Sedamdeset posto dece zna više od roditelja o digitalu. Roditelji su, utisak je, u ovoj situaciji po strani ali je i škola i obrazovni sistem po strani. Nastavno osoblje najčešće smatra da ne treba da se mešaju u ono šta deca rade na društvenim mrežama što je daleko od realnosti. Zaključak je da roditelji zapravo uopšte ne poznaju svoje dete na netu. Jako je važno da se izgradi odnos poverenja i da roditelji razgovaraju o onome šta se deci svidja n internetu. Roditelj mora na ranom uzrastu da pregleda sadržaj da tokom korisćenja povezuje i objašnjava informacije koje deca dobijaju i da ih korelira sa realnim životom.
Ako je dete vezano za internet tako što će nešto naučiti dokazati se, proširiti vidike i znanja onda to treba podržati. Potrebno je da dete dobije uputstvo od roditelja, omiljenih ličnosti nastavnika, drugara koje ceni da je dragoceno to što može brzo da stekne nova znanja na internetu i da na pravi način iskoristi gomilu dostupnih informacija da nešto nauči. Kroz takav model dete shvata da je korišćenje interneta neohodnost i to je pravo uputstvo kako da ne ode u drugu stranu. Poređenja radi može se reći da je sve u meri i načinu na koji se internet koristi i povući se paralela sa morfijumom, on je ili droga ili otrov ili lek zavisi od doze u kojoj se koristi. Vrlo je slično i sa vremenomprovedenim pred ekranima, kao faktorom, da li će se neko “narkotisati” i postati zavistan od korišćenja digitalnih uredjaja ili ih koristiti u cilju ličnog rasta i obrazovanja. Vreme je limit i mera i kada je ograničeno vremenski da ne trpi san i ostali aspekti normalnog života. Dete ne treba da bude lišeno ostalih neophodnosti u odrastanju zdravlju i vaspitanju i sticanju informacija a internet bi trebalo da bude dodatna komponenta kao sastavni deo života. Modeli i uzori su dakle jako važni, moramo voditi računa ko je taj ko uvodi dete u digitalnu komunikaciju .
Saveti za pametnu upotrebu pametnih uređaja?
Zavisnost od igrica je uvedena kao psihički poremecaj i smatra se da je problematično ako je provedeno vreme uz igrice više od 10 sati nedeljno. Potrebno je da se razlikujte tzv. blejanje na netu od učenja i preporuka je da deca do polaska u školu provedu 1,5h dnevno a deca osnovnoškolskog uzrasta max 4h dnevno ali ukljucujući tu sve i učenje i zabavu. Upravljanje vremenom je dakle suština zavisnosti. Deca imaju naravno pravo na svoju intimu ali je potreban roditeljsko-prijateljsko-mentorski odnos . Detetu se može priznati da roditelj ne zna dovoljno o novim tehnologijama ai da se onda uči od dece. Roditelji dakle moraju da posreduju oni su medijatori i mentori dece pogotovo do uzrasta od 6. godina. Način na koji roditelji mogu da posreduju je socijalna medijacija i tehnička medijacija. Postoji ograničavanje i onemogucavanje sadržaja u tehničkom smislu u svetu se više nego kod nas koristi roditeljska kontrola to je tehnička mera koriste se filteri koji blikiraju odredjene sadržaje. To je ok za mlađu decu. Kada je reč o starijoj deci oni lako ukapiraju i probijaju takvu vrstu zaštite i preporuka je da postoje neka porodična pravila najbolje je da se ta pravila donose zajedno sa detetom da im se da manevarski prostor u okviru kojih ce oni da donose odluke. Nije dobro da su roditelji pasivni i popustljivi time se šalje poruka da ste nezainteresovani za njih. Roditelji maloj deci kupuju sebi sigurnost kroz pametne satove ali ako dete izadje iz zone mapiranja šta onda. Digitalna pismenost dece je neophodnost u kom momentu i u kojoj meri će deca konzumirati digitalne sadržaje zavisi od roditelj. Razlicita su i roditeljska očekivanja na tu temu, a zavise ot toga da li i koliko i roditeljii sami koriste. Dete treba da zna da će se lepo oblikovati ako se kreće ako se bavi sportom. Dobra stvar je da moderne tehnologije probuđuju posebnu vrstu mašte i daju detetu mogućnost da ostavi utisak zeljenog biće nemamo prava da mu to oduzmemo.
Kontrola i ogranicenje dakle nije jedino rešenje treba taj put u savreme tehnologije shvatiti kao da je novo iskustvo za sve i idemo zajedno sa decom na tom putu i da je neophodno da to iskustvo podelimo. Digitlna pismenost je neminovnost ne iskljucuje bliskost i obavezu da ucestvujemo kao roditelji u odgoju. Imamo koa roditelji puno toga da naučimo od dece jer su najčešće obrazovaniji od nas u toj oblasti, ali moramo da izgradimo i održimo autoritet kao roditelji. da se napravi balans internet ima dve strane medalje kako moye da se ucini prijateljskijim mestom ya decu jer je ya sada slep ya decije potrebe. Digitalna pismenost ulazi polako u obavezno obrazovanje.
U spoju klasičnih modela u vaspitanju i modernih tehnologija leži korak dalje ka lepšoj buducnosti.
Nenad ilić, psiholog